Jovica Božić, vlasnik kompanije "Božić i sinovi" - Brz i Srećan 
Srbija je najbolja zemlja da se radi i da se zaradi jer ne postoji zdrava konkurencija i jer u svakom poslu možete da budete bolji od postojećih firmi, ali naravno ako je biznis zasnovan na ekonomskim osnovama i ako radite dobro i pošteno. Čovek treba u životu da zna šta hoće i tada sve to može da ostvari. Isto tako, ako muškarac voli određenu ženu, i ima veliku želju da bude sa njom, posveti joj dosta pažnje, koliko-toliko ona će mu posvetiti neko vreme - mesec dana, godinu ili ceo život. Ovako sagovornik "eKapije" Jovica Božić, vlasnik kompanije "Božić i sinovi", vidi mogućnost za poslovanje u Srbiji.
Za 27 godina rada, pokretao je mnoge poslove - od vulkanizerske radnje, preko softverske kompanije koja je izašla na Londonsku berzu, do izgradnje vila na Jadranskoj obali. Nekadašnji karate reprezentativac Jugoslavije, danas živi na redovnoj relaciji London-Beograd-Dubrovnik-Banja Luka. Ne menja svoje stavove i prijatelje koje je stekao u detinjstvu, i ističe da je veoma srećan čovek.
Za "eKapiju" govori kada je naučio da voli novac, kako ga je zaradio, gde je putovao, kako je osvojio jednu Engleskinju, ali i kako je švercovao farmerke iz Italije, kako se provodio na seoskim igrankama, o druženju sa ljudima sa kojima je odrastao kraj Pančeva...
Odličan đak, karatista, građevinac
U selu Omoljica kod Pančeva je živeo od druge godine, i brzo stekao drugare sa kojima se igrao žmurke, kauboja i Indijanaca, Partizana i Nemaca, pravio topove od blata i pecao u Ponjavici.
- Bili smo normalna, seljačka, radnička porodica, živeli smo na Manjači kod Banja Luke, kada je moj otac odlučio da pređemo Drinu kako sestra i ja ne bismo čuvali ovce, već imali mogućnost da se dobro školujemo i da pokažemo to što imamo. Došli smo u Banat kada je industrija u Pančevu "pucala". Otac je kupio kuću od jednog Nemca koja je bila nezavršena. Radio je do tri sata u firmi, a onda bi završavao izradnju kuće. Majka nije radila, ali mi smo imali dovoljno novca za školovanje, za sve ekskurzije, a verujem da smo od roditelja dobijali zadnji dinar.
Poverenje roditelja opravdao je većinom petica u đačkoj knjižici, i u osnovnoj školi i u pančevačkoj gimnaziji "Uroš Predić" gde je završio matematički smer.
Sa 14 godina je počeo da trenira karate u tada najboljem jugoslovenskom klubu "Dinamo" iz Pančeva koji je vodio Vladimir Jorga.
- Bavio sam se karateom 15 godina. Smatrao sam da biti kompletna ličnost nije bilo samo biti dobar u školi. Za košarku i odbojku nisam građen, mislio sam da fudbal igraju neobrazovani koji hoće da preko sporta dobiju pare. Sport me nije interesovao zbog para već da razvije moje telo i dušu.
Sportu je prišao kao i poslu, kroz karate je stekao poslovnu, a i životnu filozofiju. Često povlači paralelu između posla, sporta i ljubavi.
- Čovek da bi uspeo u biznisu, kao i u sportu, mora da bude utreniran, spreman, vredan, da zna ono što radi, a ne da bude falš jer ne može da bude falš intelektualac, stručnjak, radnik, sportista. Trenirao sam mnogo, više od ostalih i čekao svoju šansu. U karateu je najvažnije osetiti kad je protivnik najnespremniji i zadati mu udarac u pravom momentu. Smatram da sam sa 27 godina bavljenja biznisom ušao u pravo vreme u svaki posao. Tako ja kažem, kad momak dođe kod devojke kada je ona slobodna, ili ako je tužna, sigurno će moći da je razveseli ako se potrudi, a ako je srećna, ima dobrog momka, ne može tu mnogo da se uradi.
Jovica Božić je sa proslavljenim bokserom Tadijom Kačarom 1980. dobio "Titov zlatnika" kao zaslužni sportista. Dve godine kasnije kada je uzeo medalju na Evropskom prvenstvu, i kada je kao krunu sportske karijere objavio knjigu "Karate za početnike" odlučio je da se ozbiljnije posveti "pravljenju para".
- Moj otac je bio tesar i zidar i hteo je da mu sin bude inženjer, tako da sam se ja obreo na Građevinskom fakultetu u Beogradu. Nikad se građevinom nisam bavio do 2008. kada sam se kao investitor vratio građevini i sada uživam u svim projektima koje gradimo u Dubrovniku.
Golfom zarađen novac 
Božić ne krije da je od malena voleo da ima svoj novac. Kaže da nije imao mladalačkih iluzija, uvek je gledao realno na život i nije sanjao velike poslove i velike pare, jer je verovao u sistematičan rad po definiciji "mnogo je svaki dan po malo".
- Od malih nogu se neko uči da voli pare. Kada mi dođu rođaci na slavu ja sam više voleo da mi daju pare nego da mi daju čokoladu. Već sam imao spremnu ideju šta da kupim za crvendać.
Prvi novac je zaradio u srednjoškolskim danima i to na radu u Nemačkoj, a kasnije je sam znao da "napravi kintu".
- Imao sam sreće da sam imao tri ujaka, gastarbajtera u Nemačkoj. Za vreme stare Jugoslavije imao si pravo da kao učenik i student radiš u inostranstvu i da ne platiš porez na zaradu. Radio sam u fabrici papira, bacali smo oblice drveta u mašinu koja melje drvo. Bilo je normalno da se radi deset sati, ja sam radio 12 i 16. Prvo sam mislio da ću da radim nedelju dana što mi je bilo dovoljno da odem na more, ali su me ujaci podržavali da izdržim i duže. Radio sam 2,5 meseca i zaradio 6.500 nemačkih maraka i kad sam se vratio kući rekao sam "tata ovo sam ja zaradio". Otac mi je dao još toliko, koliko je iznosila cela njegova ušteđevina, i ja sam tad kupio "Golfa" sa kojim sam kasnije proputovao pola Evrope.
Od tada je počeo da "peče zanat" i da trguje što mu je kasnije dosta pomoglo u poslu. Putovalo se bez viza u Trst, Minhen, Beč, Istanbul, a to je Božić "iskoristio" za kupovinu robe koju je preprodavao u komisionima u Srbiji.
- Tada se to zvalo šverc. Kupovali smo raznu robu u evropskim zemljama koju su uz maržu prodavali komisioni. U Rumuniji smo prodavali farmerke, vegetu, biber, a onda vraćali drugu robu. Kao student sam zarađivao od te trgovine 1.000 maraka mesečno.
Božić je stizao i da se zabavi, jer "bilo je to vreme škole, sporta, devojki, putovanja, provoda..."
- Slušali smo "Bijelo dugme", Zdravka Čolića i "Riblju čorbu". U mom selu su bile organizovane igranke – dođemo u jednim cipelama, čizmama, do mesta gde se održavala igranka i prezujemo se u druge cipele. Jedva smo čekali vreme za ples da pozovemo neku devojku na podijum. Išli smo nepozvani na ispraćaje i seoske svadbe, takav je bio običaj.
Radim samo za sebe 
- Kada sam završio fakultet, nisam želeo da radim kao inženjer u nekoj društvenoj firmi, već sam odlučio da ću da radim za sebe i koliko zaradim to je je moje. Posmatrao sam tržište, u kom segmentu je najslabije, gde može da se uspe. Video sam da je to vulkanizerska radnja jer se ’80-tih retko ko ozbiljno bavio tim poslom. U Omoljiici koja ima 10.000 stanovnika nije bilo vulkanizera. Otvorio sam radnju sa imenom "Auto Zeka" jer mi je to nadimak zbog brzine u sportu. Prvo sam zaposlio jednog čoveka, a kasnije sve više ljudi. Otvarao sam radnje u Omoljici, Pančevu, Novom selu, Kovinu, Beogradu. Plan je bio da napravimo lanac servisa koji bismo prodali evropskoj firmi, računao sam još tada da ćemo ući u Evropu, a rat nas je prekinuo.
Kako je dosta putovao zbog sportskih takmičenja, jednom prilikom je uočio šansu za posao u Nemačkoj.
- Nemci imaju letnje i zimske gume, leti bacaju zimske, a zimi letnje, i to plaćaju da ih neko uzme. Ja sam počeo da uvozim polovne gume, i došao sam do toga da sam prodavao u Omoljici 9.000 guma mesečno, imali smo posla od fiće do ferarija. Bili smo prvi komercijalni oglas koji je išao na celu stranicu u "Novostima" jer sam još tada prepoznao vrednost marketinga. Naše selo je postalo poznato po "Auto Zeki".
Zbog nepostojanja reciklažne industrije država je zabranila uvoz guma, pa je Božić prešao na uvoz polovnih računara.
- Računare smo kupovali od najvećih lizing firmi. Imali smo 19 prodavnica sa 120 zaposlenih, pravili smo pola miliona evra prometa sa polovnim računarima. Među 15 najprofitabilnijih firmi u zemlji smo bili 2002. Poučeni iskustvom sa gumama, odlučili smo da krenemo sa nečim novim, intelektualnijim što niko ne može da nam uzme. Tih godina sam počeo već da živim u Engleskoj. Upoznao sam oca od druga moje dece koji je bio direktor jedne softverske firme. Predložio sam mu da napravimo firmu gde ćemo koristiti srpsko znanje, a engleski menadžment.
Firma "Gowi Group" (naziv je akronim sintagme "Get On With It", što u bukvalnom prevodu znači - počni da radiš) nastala je 2000. godine, sa ciljem da bude proizvođač kreativnih softverskih rešenja. Plan je bio da se programiranje radi u Pančevu, a softver prodaje u bazi u Londonu. Posle šest godina poslovanja brzorastuća softverska kompanija "Gowi Group" iz Londona prodata je u decembru 2006. godine za deset miliona funti.
- Proizvodnja se danas radi u Beogradu i Pančevu. Radimo za englesko tržište jer u Srbiji ne možemo da dobijemo ni jedan posao jer su tenderi namešteni. U međuvremenu sam osnovao i "BiS Reciklažni centar", koji se bavi reciklažemo EE otpada. To je bilo više iz inata, pošto su nas stalno uslovljavali nepostojanjem reciklaže u Srbiji.
Osim softverske firme, u Engleskoj je ’90-tih godina otvorio trgovačku firmu "Zeka UK Ltd", koja se bavila uvozom sportske opreme "Umbro" i prodajom simulatora za letenje. U Regensburgu je otvorio firmu "Zeka UK GMBH", koja se bavila uvozom polovnih i novih guma i aluminijumskih felni za putnička vozila, a zatim je prešao u Frankfurt gde je počeo posao sa reciklažom polovnih guma i refabrikovanje polovnih računara koje su izvozili.
Kada je prodao engleski "Gowi" savetovali su ga da uloži u akcije na berzi, ali je on imao spreman odgovor – "mi iz Srbije volimo keš". Novac je uložio u zemlju iznad Dubrovnika na granici Bosne i Hercegovine sa hrvatskom gde planira da podigne 360 vila.
- Prvu vilu smo sagradili 2008. i od tada konstantno gradimo kuće za odmor koje imaju pogled na Jadransko more koji nam cenu. U toku je izgradnja naselja "Dubrovnik Heights" sa 16 vila. Planiramo i otvaranje hotela kao i izgradnju golf terena na tom prostoru. Takođe, terene za golf planiram da izgradim i u Pančevu.
I u vulkanizerskoj radnji, a i kasnije u ostalim firmama, posao je prepuštao onima koji su najbolji.
- Znam da izaberem ljude i da ih stavim na pravo mesto. Verujem svojim direktorima i dajem im odrešene ruke.
Porodica i prijatelji
Smatra da treba napraviti balans između rada i odmora. Ostrva Bermudskog trougla je destinacija koja je na njega ostavila najveći utisak, jer tamo žive ljudi iz različitih delova sveta, zemlja je čista, ne voze se automobili već bicikli, a i Bermudi su engleska kolonija.
Iako nije mislio da će moći da živi van Srbije ipak se zbog ljubavi preselio u Englesku.
- Sadašnju suprugu Saru sam upoznao u Poreču kada sam imao 19 godina, a ona 16. Bila je na odmoru sa porodicom, a ja sa karate klubom. Pitao sam je za ples i od tada je počelo naše "druženje". Dopisivali smo se redovno, ja sam čak i otišao naredne godine kod nje u Englesku u posetu, ali smo vremenom izgubili kontakt. Kasnije sam se oženio, dobio sina Nemanju i ubrzo razveo. Posle razvoda sam se dosta posvetio poslu, posao je lek za nemire čovekove duše. Nakon nekog vremena sam našao staro Sarino pismo i u njemu broj telefona. Pozvao sam je i rekao da dolazim da je vidim. Od tada je sve krenulo. Sara je radila u Bakingemskoj Palati 5 godina, kod kraljice kao član osoblja, a sad radi u aviokompaniji "British Airways" kao stjurdesa. Imamo dva sina Stefana i Aleksandra koja iako rođena u stranoj zemlji odlično govore srpski.
Kako kaže, mrzi kućne poslove mada ih odrađuje. Dobro pere sudove, pomalo pegla, zna nekoliko jela da spremi, a priznaje da je majstor za prase na ražnju.
Jovica Božić voli da ide na engleske žurke gde se dobro jede, pije, igra i lepo priča. Kad je u Beogradu odlazi u "Staru Hercegovinu" i "Maderu", ali najviše voli da priča sa ljudima iz svog sela.
- Družim se sa drugarima sa kojima sam odrastao, sa kojim sam krao grožđe, sa kojima sam pecao, preplivavao Dunav. Volim da se šalim, dobar vic mi je kao hrana, i često ih prepričavam sa mojim drugom Vukmanom. Znam ponekad da budem mnogo direktan, i da opsujem, ali mislim da sam jedan od retkih kojma se bezobrazluk oprašta.
I danas je aktivan u sportu – ide na trčanje, igra golf, voli lov i ribolov. Ponekad se zapita da li pomaže dovoljno drugima oko sebe.
- Imam talenat i osećaj da radim pravu stvar u pravo vreme, osećaj da vidim dalje i brže od ostalih, nisam sanjalica, ali što sanjam to mi se i ostvari.