Srbija između eko kriminala i zelene ekonomije
23 Dec 2013
Intervju: Jovica Božić, vlasnik kompanije „Božić i sinovi“
Početak pristupnih pregovora o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, zakazan za 21. januar 2014. godine, otvara mnogo više ozbiljnih pitanja od Kosova ili reforme pravosuđa. Veliki deo tih pregovora biće vezan za ekologiju, posebno regulativu vezanu za reciklažnu industriju .
U kakvom stanju je domaća reciklažna industrija uoči početka pregovora o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, šta će taj proces značiti za ozbiljne investitore u reciklažnu industriju, ali i kako država treba da uredi poslovanje reciklažne industrije u Srbiji, za Danas govori Jovica Božić, vlasnik kompanije „Božić i sinovi“.
* Šta je glavna zamerka domaće reciklažne industrije resornom ministarstvu i šta donose nove izmene Zakona o upravljanju otpadom?
Mora se potpuno otvoriti prema potrebama industrije, lakšeg poslovanja, održivih procedura, predvidivog poslovanja u budućnosti, držanja reči i više rada u regionu za potrebe novih tržišta. Kako ćemo investirati ako su konkursi ili podsticaji zavisni od koalicije . Ministarstvo mora da uvede red i sistem u poslovanju, da natera sve ostale učesnike da ga poštuju i na kraju da ga i sami poštuju. Bez toga nema napretka. Zakon o upravljanju otpadom je postao tesan i preskup za srpsku industriju i morao je da se uradi redizajn uvođenjem nekoliko novih alata za upravljanje otpadom. Tako se u predlogu novog Zakona o upravljanju otpadom uvodi kategorija nusproizvoda (end of waste), prestanak statusa otpada i njegova valorizacija. Potrebno je podstaći ponovnu upotrebu otpada, smanjenje administrativnih procedura, kategorizacija, taksi i ostalih pomagala kojima administracija trenira strogoću. Druga krupna promena je uvođenje reda u izdavanju dozvola za sakupljanje, transport , skladištenje i tretman otpada. Ne treba Srbiji više od 2.500 dozvola koje je teško kontrolisati i koje podstiču sivo tržište netransparentnim kretanjem otpada. Dozvole moraju biti kredibilne, da odražavaju stanje na terenu i da su pokrivene dobrim garancijama osiguranja, tako da rezultat bude zdrava i uspešna zelena ekonomija u Srbiji. Sve drugo je igrokaz za netransparentne tokove i eko kriminal koji je u porastu.
* Srbija godinama usvaja evropske zakone, koji uglavnom nisu zaživeli u praksi, da li je reciklažna industrija izuzetak?
Problemi su uvek isti, kako sprovesti zakon, kako kontrolisati tokove otpada, kapacitete, pomoći domaću reciklažnu industriju, čuvati vredan sekundar u domaćoj privredi i hrabro rešavati opasan otpad. Svaka administracija ima isti problem od 2000. godine. Ključno je smanjiti troškove proizvodnje i izbeći suvišne administrativne procedure, podići stepen reciklaže i upotrebnu vrednost otpada. Podstaći upotrebu reciklažnih materijala u industriji i biti energetski efikasan, jer su to preduslovi za opstanak na tržištu.
* Kako u praksi izgledaju problemi koje imaju investitori u reciklažnoj industriji i šta država treba da uradi kako bi investitorima olakšala poslovanje u Srbiji?
Država mora da shvati da se priroda štiti otvaranjem novih reciklažnih pogona za tretman opasnog otpada, a ne jednosmernim zabranama i pobijanjem svih ideja za otvaranje novih pogona. Mi nismo toliko pametni da izmišljamo nove neproverene tehnologije, ali smo sigurno dovoljno pametni da kupimo postojeće tehnologije i znanja i primenimo ih na našem tržištu. Zato se ne treba plašiti novih pogona za reciklažu. U protivnom ćemo biti zatrpani opasnim otpadom. Mislim da bi liberalizacija prekograničnog kretanja opasnog i neopasnog otpada pomogla Srbiji da postane regionalni centar i da bi tako bio ubrzan razvoj i iskorišćenost već postojećih pogona. Na primer, naš pogon za tretman sijalica i fluorescentnih lampi je trenutno jedini u ovom delu Balkana, a ima kapacitet deset puta veći od Srpskog tržišta. Zašto ne bi uslužno tretirali i za zemlje u našem okruženju: Makedoniju, Crnu Goru, Bosnu, Hrvatsku, Sloveniju i ostale?
* Kakvo je iskustvo kompanije „Božić i sinovi“ kada je reč o „zelenim“ investicijama na tržištu Srbije?
„Božić i Sinovi“ su pioniri srpske reciklažne industrije. Među prvima smo prepoznali šansu u zelenoj industriji i reciklaži elektronskog i električnog otpada. Kao investior iz dijaspore još 2006. godine otvorio sam postrojenje za tretman elektronskog otpada. To je bio veliki znak i ostalim ozbiljnim investitorima da se uključe u ovu privrednu granu. Danas zapošljavamo oko 70 uglavnom mladih ljudi, a indirektno upošljavamo više od 500 lica. Naš kapacitet je mogućnost tretmana 13.000 tona elektronskog otpada godišnje, a mi taj kapacitet koristimo svega 20 posto. To znači da naša firma mora imati rast u narednim godinama od 500%, ukoliko Srbija zaista krene ka članstvu u Evropskoj uniji. Mi verujemo u to, a i EU nam to nameće. Kada bi Eko fond zaživeo i kada bi se naknade - podsticajna sredstva za elektronski otpad, redovno kvartalno isplaćivale, mi bi za pet godina imali više od 300 zaposlenih direktno i više od 2.000 indirektno uposlenih.
* Šta mislite o ponovnom osnivanju Eko fonda?
To je najbolja odluka administracije i ministarke Zorane Mihajlović, da se izvuku i isprave grešku koju su napravili ukidanjem već postojećeg fonda na samom početku njihovog rada i dobra prilika da se nadoknadi izgubljeno vreme! Bez ekonomskih instrumenata nema prave politike životne sredine. To nije ekološka ekonomija, već socijalna ekologija. Srbiji su potrebna nova radna mesta i inkluzija siromašnih u sakupljanje otpada. Valorizacija otpada i novi proizvod su razvojna šansa. Procene govore da Srbija godišnje „sahrani“ 50 miliona evra zato što ne razvrstava otpad i baca ga na deponije. Da ne govorimo o tome koliko bi kroz reciklažnu industriju mogao da zaživi koncept socijalnog preduzetništva u kome bi se marginalne društvene grupe poput Roma, iz sfere crnog tržišta, mogle uvesti u ekonomski održiv i legalan sistem prikupljanja različitih vrsta otpada. Veliki je potencijal za rast u reciklažnoj industriji, broj zaposlenih bi mogao da poraste za najmanje 30.000 ljudi do 2020. godine. To je najveća fabrika u Srbiji, po broju zaposlenih, 30 puta veća od jednog Fijata ili Jure.
* Ima li problema u naplati eko takse i koji je udeo crnog tržišta u reciklažnoj industriji?
Problema ima svuda. I najrazvijenije ekonomije sveta mogu da naplate do 90%, a kod nas zbog nedostatka kontrole i nadzora, digitalnih baza i softvera naplata je oko 20% što odgovorne kompanije dovodi u netržišnu poziciju i povećava troškova njihovog poslovanja. Država jednom mora da uvede red i preuzme odgovornost za novac koji se gubi i odlazi u privatne džepove. Potrebno je da ekološka i tržišna inspekcija, kao i policija i poreska uprava podižu i kontrolišu sistem. Ako bi svi plaćali taksu za proizvod koji posle upotrebe postaje otpad, onda bi se taksa koja je danas visoka mogla prepoloviti. Znači država treba da radi svoj posao, a ne da posmatra procese i propušta poslove. Na jednoj strani se borimo za budžet i povećanje taksi, a na drugoj strani to isto nam curi .Hrvatski fond godišnje prikupi 200 miliona evra na ime taksi, Srbija oko 40 miliona evra. I ovih 40 miliona da se deli redovno – kvartalno, kako je to zakonom predviđeno, srpska reciklažna industrija bi bila duplo efikasnija i u ovim uslovima poslovanja. Sredstva iz fonda dve godine zaredom kasne više od 12 meseci i u takvim uslovima je nemoguće planirati puko održavanje sistema, a kamoli neke nove investicije i razvoj. Takođe, ne znam zašto se stalno eksperimentiše, jer od 2000. godine imamo stalne promene statusa ekologije u podeli ministarstava. Ekologija je u vezi sa naukom, pa zdravljem, pa energetikom, a ova poslednja kombinacija, je politički mutant, neprirodni savez u kome je energetika gazdarica, a ekologija podstanar u ministarstvu. U ministarstvu se ne zna ko je odgovoran za ekologiju i velika je fluktuacija kadrova. Na duži period to je neodrživo, Srbiji je potrebno Ministarstvo ekologije. Ne zaboravite da se skoro 30% zakona za pristup EU odnosi na zaštitu životne sredine, a za pridruživanje EU nije dovoljno usvojiti zakone, oni moraju ozbiljno zaživeti u praksi. Ako to želimo, za to je neophodan mnogo jači kadrovski i infrastrukturni kapacitet države od onoga koji sada imamo kada je reč o zaštiti životne sredine.
* Na kraju, u svetlu najava krizne 2014. godine, koji su investicioni planovi kompanije „Božić i sinovi“?
Svaki poslovan čovek ima želje i planove. Tako i ja već godinu i po dana sanjam da dobijem dokumentaciju od lokalne samouprave Pančeva za otvaranje nove firme URBAN MINING (Urbano Rudarstvo) u mom selu Omoljica kod Pančeva, gde sam već kupio građevinsku parcelu od dva hektara. Ova nova kompanija bavi ce se tretmanom i preradom metalne prašine iz željezara, metalnih opiljaka i otpadaka, kao i tretmanom auto katalizatora koji su kao reciklažni biznis trenutno u Srbiji u potpuno sivoj-kriminalnoj zoni.Svi srpski katalizatori, a govorimo o nekoliko hiljada tona, završavaju u inostranstvu crnim kanalima, a oni su bogati platinom ,rodijumom i paladijumom koji su mnogo skupi i traženi na tržištu, vrednost katalizatora iz rafinerije Pančevo je preko 5 miliona eura i sve se izvozi, jer u Srbiji ne postoji tretman za to, a u pitanu je neopasan otpad .Moj je plan i želja da prvi podignem ovakvo postrojenje u regionu . Zamislite, na periferiji sela nova grinfild fabrika koja u startu nudi pedesetak novih radnih mesta. Srbija stalno „trubi“ o novim radnim mestima, a ja molim da mi se stvore uslovi da mogu po svim zakonima i propisima da otvorim novu fabriku. Očekujem da će me u 2014. godini resorno ministarstvo dati podršku ovom projektu, na koju čekam više od godinu dana.
Na kraju bih želeo da podvucem da je Srbija ipak najbolja za investicije iz samo jednog razloga što u njoj ne postoji ozbiljna konkurencija. Konkurencija su samo političke firme koje traju koliko i mandat jedne stranke, a prave ostaju večito.
Izvor: Dnevni list Danas
